Plivaš ili potoneš

Plivaš ili potoneš
„Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce saplićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivamdoveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš“



„Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast. Od prve dve ljudi se mogu izleciti, od trece nikako.Vlast je najtezi porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik (i svako ljudsko dostojanstvo). Nedovoljna je, kao carobni kamen, jer pribavlja moc. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji sluzi svakoj budali, koja ga drzi. Odvojeni ne predstavljaju nista, zajedno kao kob ovog sveta. Postene i mudre vlasti nema, jer je zelja za moci bezgranicna. Coveka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podrzavaju lupezi, i njegova predstava o sebi uvek je lepsa nego istina.
Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo misljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razum, i niko trpeljiv, jer mrze promenu. Odmah stvaraju vecne zakone, vecna nacela, vecno ustrojstvo i vezuci vlast uz Boga, ucvrscuju svoju moc. I niko ih ne bi oborio, ako ne postanu smetnja i pretnja drugim mocnicima. Ruse ih uvek na isti nacin, objasnjavajuci to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao nocni leptir na plamen svece.
Bez hleba narod moze ostati, bez vlasti nece“.


Žena je uvek zanimljiva kad je zaljubljena, tada je pametnija, odlučnija, ljupkija nego ikad. Muškarac je rastresen, ili grub, ili nerazmišljen, ili plačljivo nežan.


„Možda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu. Ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav. Ovo što imam, sad zna samo za tugu. Moja molitva i moja pokora, moj život i moja smrt, sve to pripada Bogu, stvoritelju svijeta. Ali moja žalost pripada meni.“

“ Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka.“


„Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao, a da ge ne oštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja grijeha nego zbog grijeha.“


”Boj se ovna, boj se govna i – prodje zivot “- Mesa Selimovic:)

„Najbolje se osjećam među jednostavnim ljudima pred kojima mogu da odbacim svoje oklope,da zaboravim komplekse i opreznost, s kojima mogu da se smijem,da kažem sve što mislim, ne plašeći se da će me pogrešno razumjeti.“ Mesa Selimovic
„Kako su ljudi glupi! Čine zlo, da im se zlo vrati.“ Meša Selimović

Život je izbor, a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće. Život na koji se bez otpora pristaje je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem. Ako pristane na tuđi sistem mišljenja, on nema svojih razloga, pa ne može doći ni do svoje odluke. Kad odbaci tuđu odluku i nametnuti način mišljenja, svi su mu razlozi dostupni i svaki čin je moguć.
Meša Selimović

Mogu da misliim što god hoću, učiniti ne mogu ništa. U današnjem svetu ostaju nam samo dve mogućnosti. Prilagođavanje ili vlastita žrtva. Boriti se ne mozeš, kad bi i hteo, onemogućiće te na prvom koraku, pri prvoj reči, i to je samoubistvo, bez dejstva, bez smisla, bez imena i uspomene. Nemaš mogućnosti da kazeš ono što ti je na srcu, pa da posle i stradaš. Premlatiće te da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje.  Mehmed Meša Selimovic

Šta smo to onda mi? Lude? Nesrećnici?
– Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav. Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe! Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, ali isto tako sigurno?
A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!
Meša Selimović

Život ovog naroda je glad, krv, muka; bijedno tavorenje na svojoj zemlji i besmisleno umiranje na tuđoj.

Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo.

Život naroda je glad, krv, bijeda, mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj. A velikaši će se vratiti kući, svi, da pričaju o slavi, i da preživjelima piju krv.

… tajna se duže pamti nego jasna istina.

Znaš li šta je najljepše u životu? Želja, prijatelju.

Usamljenost rađa misao, misao rađa nezadovoljstvo, nezadovoljstvo pobunu.

Najmanje se govori kad te se najviše tiče.

… vrijeme uporno glođe čovjeku misao, i od nje ostaje kostur, blijeda uspomena bez pravog sadržaja.

… uvek je sumnjivo kad neko misli za sebe da je pametan.

Ljudi se ustvari boje, zato su surovi.

Nijedan čovjek nije dovoljno pametan.

Osveta je kao pijanstvo, nikad nije dosta.

Kako su ljudi glupi! Čine zlo, da im se zlo vrati.

Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja…

Je li to mudrost, da ne očekujemo mnogo ni od sebe ni od drugih? Je li to gubitak ili dobitak, ako saznamo pravu mjeru, svoju i tuđu? Gubitak je što je ta mjera sitna, a dobitak što ne tražimo više.

Osama i tišina prvi su preduvjet da se nešto stvori.

Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio sam ih što se usuđujem da mislim.

San je ono što se želi, a život je buđenje.

Zar može čovjek tako potpuno uspavati svoju savjest? Zar može prekinuti misao , kao konac, i zabraniti sebi razmičljanje o posljedicama, ne želeći da zna za njih? Eto, izgleda da može..Nagon nas brani potpunim zaboravom, da bi nas spasao od mučenja zbog odgovornosti…