U Mostu RSE razgovaralo se o tome u kojoj meri je pravosuđe u Srbiji i Bosni i Hercegovini pod političkim uticajem. Sagovornici su bili Vesna Rakić-Vodinelić, bivša profesorka prava na Beogradskom univerzitetu i na univerzitetu Union, i Goran Šimić, docent na Pravnom fakultetu Internacionalnog univerziteta u Sarajevu.
Bilo je reči o tome zašto su visoki funkcioneri u Srbiji iznad zakona, zašto su svi procesi protiv najviših funkcionera u Bosni i Hercegovini ili obustavljeni ili završeni oslobađajućim presudama, kako se na putu između dva tužilaštva izgubila dokumentacija u predmetu koji je vođen protiv lidera HDZ-a Dragana Čovića, zašto je bila zamenjena sudinica u procesu u kome je jedna od stranaka bio Vučićev brat, zašto je za glavnog tužitelja Bosne i Hercegovine imenovan čovek koji nikada nije bio tužilac, kako srpski premijer najavljuje hapšenja, koliko strah od gubljenja posla utiče na odluke tužilaca i sudija, kao i o tome koliko su nezavisni ustavni sudovi u Bosni i Hercegovini i Srbiji.
Gospođo Rakić-Vodinelić, vi često kažete da u Srbiji nema pravne države. Čega onda ima?
Vesna Rakić-Vodinelić: Ima nepravne države i to koliko god hoćete. Ima autokratske države, ima vladavine političke volje umesto vladavine prava. Pravne države nema. To se može dokazivati i potvrđivati na brojnim primerima.
Goran Šimić: Mislim da u Bosni i Hercegovini pravne države nema ni u naznakama. Mi smo društvo koje je zasnovano na nepotizmu – stranačkom i rođačkom. Apsolutno ne želimo da svi budemo jednaki pred zakonom, već da imamo brojeve telefona moćnih ljudi koji možemo nazvati kada nam nešto zatreba. Kada bismo bili jednaki pred zakonom, to bi značilo da bi oni koji su na vlasti bili prvi koji bi se morali zabrinuti za svoju poziciju.
Miodrag Majić, sudija Apelacionog Suda u Beogradu, rekao je da pravosuđe u Srbiji samo čeka promenu gazde kome treba da služi, a Miroslava Milenović, članica Saveta za borbu protiv korupcije, kaže da je pravosuđe u Srbiji politička marioneta.
Vesna Rakić-Vodinelić: Slažem se s tim i mislim da se to može dokazati na brojnim primerima. Pravni sistem je tako ustrojen da omogućava uticaj vlasti na pravosuđe. To je rečeno i u poslednjem izveštaju Evropske komisije o napredovanju Srbije u 2015. godini. Oni su upotrebili formulaciju koja je dosta blaga. Oni kažu da nezavisnost sudija i javnih tužilaca nije obezbeđena, jer postoji prostor za politički uticaj na pravosuđe, s obzirom da Ustav Srbije i zakoni omogućavaju uticaj vlasti na imenovanje sudija i tužilaca i na njihovo napredovanje. Ali, ne radi se samo o tome.
Vlast ne utiče samo na to ko će biti sudija i javni tužilac i kakva će biti njihova karijera, nego i na to kakva će se presuda u konkretnom slučaju doneti. Pri tome ne mislim samo na krivično pravosuđe, nego i na građansko. U vreme jednopartizma, u vreme socijalističke Jugoslavije, politički uticaj na pravosuđe ogledao se pre svega u domenu krivičnog pravosuđa. Sudije koje su sudile u građanskim parnicama bile su toga pošteđene. To danas uopšte nije tako. Evo, daću vam jedan primer iz najnovije sudske prakse.
Reč je o predmetu u kome je rođeni brat Aleksandra Vučića, koji se zove Andrej, tražio da se poništi akt na osnovu kojeg je osnovano jedno preduzeće. Tužbu je podneo protiv tog preduzeća, jer je on upisan kao vlasnik tog preduzeća. Tvrdio je da je akt o osnivanju donesen na osnovu njegovog falsifikovanog potpisa. Sudinica, koja je vodila taj postupak pred Privrednim sudom u Beogradu, na zahtev advokata tuženog preduzeća dala je rok od osam dana da se tužena strana izjasni o nalazu veštaka koji je tvrdio da je potpis falsifikovan. Po zakonu o parničnom postupku stranka ima pravo da traži da se u roku od osam dana izjasni o nalazu veštaka.
Nakon što je sudinica to usvojila, ona je na zahtev advokata Andreja Vučića bila promptno izuzeta i određen je novi sudija. Tu odluku je doneo predsednik Privrednog suda sa obrazloženjem da je ona odugovlačila spor. To se nikada u sudskoj praksi u Srbiji nije dogodilo.
Ima li u Bosni i Hercegovini slučajeva da je na zahtev političara smenjen sudija ili da nije ponovo izabran?
Goran Šimić: Mislim da naši političari to rade na nešto suptilniji način. Mi ipak imamo jako prisustvo međunarodne zajednice i sigurno je da se oni ne bi oglušili o jedan tako otvoren atak na nosioca pravosudne funkcije. Kod nas se koriste mnogo suptilnije metode. U Bosni i Hercegovini imamo tijelo koje se zove Visoko sudsko i tužiteljsko vijeće koje prilikom imenovanja kandidata na neku pravosudnu funkciju uvijek naglašava da je vodilo računa o stručnim kvalifikacijama, iskustvu i dokazanoj stručnosti.
Onda za glavnog tužitelja BiH imenuju čovjeka koji nikada u životu nije bio tužitelj ili za suca Suda Bosne i Hercegovine čovjeka koji nikada nije bio sudac. Onda nije ni čudo što se dešava da jedna tužiteljica devet godina doslovno nije ni pipnula jedan predmet. Kažnjena je time što tri mjeseca neće primati pet prosječnih plaća u BiH, kolika je inače njena plaća, nego “samo“ četiri. Ili još jedan primjer.
Nakon posljednjih izbora za ministra pravde Bosne i Hercegovine postavljen je čovjek koji je profesor latinskog jezika. To, doduše, nije pravosudna funkcija, ali po zakonu i ustavu Ministarstvo pravde nadgleda provedbu zakona o sudovima i tužiteljstvima. Taj ministar nas predstavlja u Briselu, pa se pitam kako će izgledati njegov razgovor sa pravnim stručnjacima Evropske unije o primjeni evropskih pravila u našim zatvorima ili o tome da li Bosna i Hercegovina treba imati Vrhovni sud ili ne.
A o nepotizmu i da ne govorim. Kad pogledate spisak uposlenih u sudovima možete vidjeti da otac i sin rade u istoj instituciji, da majka radi na sudu, a kćerka u tužiteljstvu i slično.
Može li se reći da su visoki funkcioneri u Srbiji, dok su na vlasti, nedodirljivi, da su oni iznad zakona?
Vesna Rakić-Vodinelić: Naravno, iako nakon nekoliko poslednjih promena vlasti dobijate utisak da postoji prećutni sporazum da nova vlast neće goniti najistaknutije predstavnike ranije vlasti. Kad su naprednjaci došli na vlast, bilo je dosta optužbi protiv ljudi koji su ranije vodili ovu državu. Setimo se samo koliko je optužbi bilo izneseno na račun pokojnog Miodraga Rakića, koji je bio šef kabineta predsednika Tadića, pa i na samog Tadića. U takozvanoj aferi Banana bitan akter je bio sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. Ti ljudi nikada nisu bili procesuirani.
Eventualno se dogodi da se procesuira neki funkcioner srednjeg ili nižeg ranga, ali vrlo retko dođe do presude. Oliver Dulić, ministar u vladi Demokratske stanke, bio je mesecima izložen optužbama u medijima da je počinio razna krivična dela. Protiv njega je podignuta optužnica, započelo je i suđenje, a onda kao da je sve zamrlo.
Ovde se nekako uobičajilo da kada novi dođu na vlast, dižu graju protiv prethodnika, ali ih ne procesuiraju. Tako se nastavlja krug nekažnjivosti. Sve to pokazuje da umesto vladavine prava u Srbiji imamo nekažnjivost povlašćenih. Zbog toga građani Srbije smatraju da sudije i tužioci spadaju među najkorumpiranije profesije.
Koliko znam u Bosni i Hercegovini je bilo postupaka protiv najviših funkcionera. Vođeni su, recimo, postupci protiv Dragana Čovića i Mladena Ivanića, bile su pokrenute istrage protiv Milorada Dodika i Zlatka Lagumdžije, ali su ti postupci ili bili obustavljeni ili su završeni oslobođajućim presudama zbog nedostatka dokaza.
Goran Šimić: Svi slučajevi, koje ste pobrojali, završeni su oslobađajućim presudama. Možda je najilustrativniji primjer ono što se dogodilo sa procesom koji je vođen protiv Dragana Čovića. Taj slučaj je Tužilaštvo Bosne i Hercegovine ustupilo Tužilaštvu Kantona Sarajevo. Između ta dva tužilaštva ima otprilike tri kilometra vazdušne linije, autom tu razdaljinu možete preći za deset minuta. Ipak, dok je taj predmet prenesen iz Tužilaštva BiH u kantonalno tužilaštvo izgubili su se najvažniji dokumenti.
Ovde, zapravo, većina takvih predmeta nikada ne završi na sudu, a oni rijetki, koji dođu na sud, završe se oslobađajućim presudama. Ponekad se to radi veoma suptilno, u najboljem stilu američkih spin majstora. Naime, vrlo često prvostepena presuda bude osuđujućeg karaktera, ali se onda suci u drugom stepenu dosjete da su ovi na prvom stepenu pogriješili i funkcionere oslobode.
Metode, koje se koriste u Bosni i Hercegovini, a mislim i u Srbiji, daleko su od toga da neko sucu ili tužitelju prisloni pištolj na glavu ili mu prijeti na neki drugi način. U situaciji u kojoj možete izgubiti posao, ukoliko radite u skladu sa zakonom, suci i tužitelji će uvijek dobro razmisliti prije nego što osude nekoga ko je na uticajnom položaju.
S druge strane, moram reći da sam upoznao mnogo poštenih ljudi u sudstvu, tužiteljstvu i policijskim agencijama koji savjesno rade svoj posao, ali problem je u tome što je ovo društvo, kao što sam već rekao, zasnovano na nepotizmu i na stranačkim i jaranskim vezama. U takvoj situaciji ne možete kvalitetno raditi svoj posao, jer ćete prije ili kasnije doći na udar onih koji ne žele da se tako radi.
U Srbiji se često dešava da najviši funkcioneri najave hapšenje, mediji to prenesu, pa čovek posle toga bude uhapšen?
Vesna Rakić-Vodinelić: To je postao stil rada našeg premijera koji ima običaj da saziva konferencije za novinare i da tamo sudi, presuđuje i izriče vrlo teške kvalifikacije o nekim ljudima – da bi posle došlo do hapšenja. Okrivljeni bude jedno vreme u zatvoru, onda počne suđenje, koje se polako taljiga praćeno raznoraznim skandalima, da bi na kraju okrivljeni bio optužen za neko manje krivično delo. To se dogodilo sa izvesnim Kosmajcem.
Ja sam, moram reći, to ime prvi put čula na jednoj konferenciji za štampu našeg premijera koji je tvrdio da niko osim njega nema hrabrosti da kaže da je Kosmajac najveći narkodiler u Srbiji, koji narkoticima snadbeva maltene pola Balkana. Na kraju je taj čovek bio optužen za krivično delo utaje poreza. Njegov branilac, čak, tvrdi da nije u pitanju krivično delo, nego prekršaj.
Ono što naročito mora da brine je što među sudijama i tužiocima ima veoma malo otpora pritiscima koje vrši vlast. Ne znam da li se sećate izborne krađe na lokalnim izborima u Srbiji 1996. godine, nakon čega su usledile demonstracije, pa je Milošević morao da prizna izborne rezultate.
U tom trenutku sudija Vrhovnog suda Srbije bio je Zoran Ivošević, moj poštovani kolega, koji je vrlo brzo uočio o čemu se radi i u dnevim novinama – tada je još uvek bilo novina koje su se usuđivale da tako nešto objave – objavio tekst pod naslovom “Ne pristajem“ u kome je opisao na šta sve ne pristaje, a pre svega da ne pristaje da bude sudija zajedno sa onima koji lažiraju rezultate izbora. On je, naravno, posle toga bio razrešen. Takvi primeri sudijske hrabrosti su danas jako retki, jer veliki broj sudija shvata da će, ako podigne glas, ostati bez posla, pogotovo ako to učini javno.
Goran Šimić: Kod nas političari rijetko najvaljuju hapšenja, to većinom rade nositelji tužiteljskih i policijskih funkcija. Problem je, međutim, u tome što na sudu završava samo sitna buranija. Hapse se sitni dileri droge, sitni utajivači poreza i krijumčari stoke preko Drine, a izvan dosega pravde ostaju ljudi koji upravljaju javnim dobrima i odlučuju o javnim nabavkama.
Primjer takvog odnosa pravosuđa prema toj vrsti kriminala je slučaj kada je Ministarstvo pravde BiH dobilo revizorski izvještaj u kome se kaže da je tender vrijedan pet miliona maraka bio dodijeljen na način koji predstavlja drastično kršenje zakona o javnim nabavkama. Tada je glavni tužitelj BiH izjavio da revizorski izvještaji nisu nikakav izvor saznanja za tužilaštvo. Umesto toga imamo spektakularne akcije tužilaštva u kojima se hapse pojedini funkcioneri da bi se na kraju pokazalo da je to samo bio spektakl.
Tako je, na primjer, prošle godine uhapšen predsjednik Federacije BiH – i najmanje što biste mogli očekivati je da tužiteljstvo, kada uhapsi takvu osobu, ima čvste dokaze koji opravdavaju takav potez. U konačnici sve se završilo tako što je on optužen da nije prijavio nekakvo odijelo koje je kupio u Indoneziji i 300 KM dnevnice.
Takve spektakularne akcije vjerovatno potiču iz spin kuhinja ljudi koji time žele pokazati da se mi borimo protiv korupcije, a u suštini to služi da se zamagli stvarna situacija, a stvarna situacija je da je Bosna i Hercegovina visoko korumpirano društvo u kome korupcija i nepotizam predstavljaju, ne samo prihvatljiv, nego o poželjan način ponašanja, bez koga ne možete opstati u ovom društvu.
A kako stoji stvar sa Ustavnim sudom Srbije? Da li je on nezavisan?
Vesna Rakić-Vodinelić: Teško je reći da je nezavisan. Pre nekoliko meseci brojne penzionerske organizacije podnele su Ustavnom sudu inicijativu u kojoj je traženo da se ispita ustavnost zakona kojim su smanjenje penzije. Taj zakon se zove Zakon o privremenom načinu isplate penzija, ali se ne radi ni o kakvom načinu isplate penzija, već o smanjenju penzija. Ustavni sud je tu inicijativu odbacio.
Međutim, iako je odbacio tu inicijativu, sud se u stvari upustio u ispitivanje ustavnosti tog zakona i na neki eufemistički način rekao da smatra da zakon nije neustavan. Zbog toga je četvoro sudija izdvojilo mišljenje smatrajući da ima uslova i razloga da se ustavnost tog zakona ispita. Na osnovu argumentacije, koju su oni izneli, moglo se doći do zaključka da oni, zapavo, većini svojih kolega prebacuju to što su pokazali uzdržanost u pogledu ispitivanja ustavnosti tog zakona i da je razlog takvog ponašanja bila neka vrsta diskretnog političkog pritiska ili straha sudija da se u to upuste.
U Bosni i Hercegovini postoje tri ustavna suda – Ustavni sud Republike Srpske, Ustavni sud Federacije i Ustavni Sud Bosne i Hercegovine, u kome ima i sudija stranaca. Da li su ti sudovi nezavisni?
Goran Šimić: Ne bih se uopće usudio reći da su nezavisni. Ne bih se usudio reći ni da su kvalificirani da rade svoj posao. Ako pogledate sastav Ustavnog suda Republike Srpske, vidjećete da je njegov sadašnji predsjednik došao sa mjesta ministra pravde tog eniteta, odnosno sa mjesta potpredsjednika vladajuće stranke – Saveza nezavisnih socijademokrata. U Ustavnom sudu BiH sjede dojučerašnji visoki funkcioneri različitih političkih stranaka.
Sjetimo se samo da je prije nekoliko godina jedan sudac Ustavnog suda BiH tadašnjem visokopozicioniranom političaru Republike Srpske, koji je danas predsjednik tog entiteta, rekao nešto u stilu: kume, nema problema, šta god ti budeš htio – riješićemo. S obzirom da se u ustavnim sudovima vrlo često poteže famozno pitanje nacionalnog interesa – srpskog, hrvatskog i bošnjačkog – tamo se uglavnom šalju ljudi koji će najbolje štititi te interese. Sve u svemu, ti sudovi predstavljaju samo produženu ruku onih koji se nalaze na pozicijama političke i svekolike društvene moći.
Čini se da je jedina šansa da Srbija i Bosna i Hercegovina dobiju koliko-toliko nezavisno sudstvo da Evropska unija insistira na tome da se pravosuđe oslobodi političkog uticaja. Mislite li da će Evropska unija odlučno na tome insistirati i da će to biti uslov za prijem u Evropsku uniju?
Vesna Rakić-Vodinelić: Nadam se, ali nisam sigurna, s obzirom da je nedavni izveštaj Evropske komisije, koji daje tačne ocene o stanju pravosuđa u Srbiji, prilično apstraktan i ne sadrži drastične primere ponašanja pravosuđa u korist takozvanih VIP persona, a takvih primera je mnogo.
Verujem da će, kada budu otvorena poglavlja 23 i 24 u kojima se govori o izgradnji pravne države, Evropska komisija insistirati na normativnim promenama. Da li će te normativne promene dovesti do promene ponašanja – to baš nisam sigurna, kao što nisam sigurna da li Evropska unija ima volje, snage i kapaciteta da na podroban način prati kako se kod nas primenjuje pravo.
Goran Šimić: U svakom slučaju očekujem da će Evropska unija insistirati na tome da se pravosuđe oslobodi političkog uticaja, jer je to jedna od najznačajnijih tekovina ujedinjenog evropskog prostora u kome je nezamislivo da bi, recimo, njemački premijer utjecao na rad nekog tamošnjeg suca.
Međutim, mislim da Brisel, zarad ubrzavanja našeg približavanja Evropskoj uniji, ne radi dobro. Mi smo zaokupljeni famoznom ekonomskom agendom koja više otvara put Evropskoj uniji da plasira svoje proizvode i usluge u Bosni i Hercegovini, nego što nama donosi ono što nam treba.
Sa druge strane, u Bosni i Hercegovini vlada potpuna društvena rascjepkanost što je ovu zemlju izručilo u ruke petorice ili šestorice političara koji upravljaju društvenim procesima. Zbog toga nisam siguran da ćemo u dogledno vrijeme imati nezavisno pravosuđe, ako njegova izgradnja bude prepuštena domaćim snagama, jer to ne odgovara onima koji upravljaju ovom državom. Sa druge strane, ne vidim neke jasne naznake da Evropska unija želi da snažnije i odlučnije uđe u taj prostor.
