prof.dr Ivica Stojanović
Šta nekoga čini intelektualcem?
Da li su intelektualci svi oni koji su završili visoke škole, oni koji rade u intelektualnim zanimanjima, koji su pročitali mnogo knjiga, ili oni koji žive od prodaje ideja itd. Jasno je da mnogi završavaju visoke škole, rade u intelektualnim zanimanjima, pročitali su mnogo knjiga, a samo neki medu njima su intelektualci.
Po čemu se intelektualac razlikuje od drugih ljudi?
I pored toga što u knjizi “Duh vremena” Moren ukazuje na činjenicu da je pojam intelektualca oblast sociološkog živog peska, ipak, može se reći da je intelektualac svaki čovek u čiji je život ušla razumna i umna ideja vođena interesom da svet upozna i osmisli a ne da njime vlada i koristi za druge potrebe. Ta ideja je odredila način mišljenja, verovanja, vrednovanja i delovanja intelektualca, bez obzira na njegovo društveno poreklo, klasni položaj, formalno obrazovanje itd.
Intelektualci se služe vlastitim razumom i umom i zbog toga uvek su u nevolji kad ne mogu da misle po svojoj volji. Opiru se svim mogućim pritiscima, jer bi bez otpora ostali duhovno tromi. Oni ne žive ako ne istražuju, jer je istraživanje života njihov život. Intelektualci su ljudi koji stvaraju, i baš zato ne mogu da se prilagodavaju. Boluju od neizlečive bolesti razmišljanja i spremni su da svoju misao dovedu do logičkog kraja, makar kraj njihove misli bio i njihov kraj. Intelektualci su zamišljeni nad tajnama sveta i kad svet misli da je odgonetnuo sve tajne. Oni ne pristaju da budu kao stvari, jer su rođeni da budu stvaraoci. Vrhovi na koje se oni penju ostaju nedostupni kukavicama.
Biti hrabar u našem vremenu znači ne pristati da budeš stvar, biti hrabar znači odbiti da te živog računaju u mrtve. Za njih je strašno biti poslušan, jer poslušni ne znaju da stvaraju. Uvek nešto traže, jer ih vuće čudno osećanje da će im se otvoriti velika vrata istine i smisla. Ne poriču ono što ne razumeju, ali razumeju ono što poriču. Intelektualci smatraju da nije sve u hlebu, ali zbog svoga držanja cesto ostaju bez hleba. Lišeni društvenih dobara, oni stvaraju kulturne vrednosti. Po celom svetu raznose vesti o slobodi, ali ih svuda trpaju u zatvore i ludnice. Zaborave mnoge stvari, ali ne mogu da zaborave svet lične slobode. Bore se za slobodu ne samo svoje javne reči, nego i za slobodu reči onih koji ne mogu doći do reči. Kao što brane svoje pravo na lično mišljenje, tako u isto vreme brane pravo svojih protivnika da budu protiv njihovog mišljenja. Bore se za pravo da slobodno misle, ali ne misle da su jedino oni u pravu. Radije podnese da nisu u pravu, nego da protivnika vide kako kleči. Svoju istinu potvrđuju svojim životom, ali je nikad ne nameću kao životnu istinu drugih. Traže istinu i za one koji se guše u lažima i zabludama, jer su uvereni da se na lažima i zabludama ne može graditi čovečno društvo.Vrhovni sud pred kojim oni odgovaraju jeste njihova savest. Odbijaju da život bude velika sramota, nadajući se da će “vrlina opet postati zanimljiva”.
Intelektualci se služe vlastitim razumom i umom i zbog toga uvek su u nevolji kad ne mogu da misle po svojoj volji. Opiru se svim mogućim pritiscima, jer bi bez otpora ostali duhovno tromi. Oni ne žive ako ne istražuju, jer je istraživanje života njihov život. Intelektualci su ljudi koji stvaraju, i baš zato ne mogu da se prilagodavaju. Boluju od neizlečive bolesti razmišljanja i spremni su da svoju misao dovedu do logičkog kraja, makar kraj njihove misli bio i njihov kraj. Intelektualci su zamišljeni nad tajnama sveta i kad svet misli da je odgonetnuo sve tajne. Oni ne pristaju da budu kao stvari, jer su rođeni da budu stvaraoci. Vrhovi na koje se oni penju ostaju nedostupni kukavicama.
Biti hrabar u našem vremenu znači ne pristati da budeš stvar, biti hrabar znači odbiti da te živog računaju u mrtve. Za njih je strašno biti poslušan, jer poslušni ne znaju da stvaraju. Uvek nešto traže, jer ih vuće čudno osećanje da će im se otvoriti velika vrata istine i smisla. Ne poriču ono što ne razumeju, ali razumeju ono što poriču. Intelektualci smatraju da nije sve u hlebu, ali zbog svoga držanja cesto ostaju bez hleba. Lišeni društvenih dobara, oni stvaraju kulturne vrednosti. Po celom svetu raznose vesti o slobodi, ali ih svuda trpaju u zatvore i ludnice. Zaborave mnoge stvari, ali ne mogu da zaborave svet lične slobode. Bore se za slobodu ne samo svoje javne reči, nego i za slobodu reči onih koji ne mogu doći do reči. Kao što brane svoje pravo na lično mišljenje, tako u isto vreme brane pravo svojih protivnika da budu protiv njihovog mišljenja. Bore se za pravo da slobodno misle, ali ne misle da su jedino oni u pravu. Radije podnese da nisu u pravu, nego da protivnika vide kako kleči. Svoju istinu potvrđuju svojim životom, ali je nikad ne nameću kao životnu istinu drugih. Traže istinu i za one koji se guše u lažima i zabludama, jer su uvereni da se na lažima i zabludama ne može graditi čovečno društvo.Vrhovni sud pred kojim oni odgovaraju jeste njihova savest. Odbijaju da život bude velika sramota, nadajući se da će “vrlina opet postati zanimljiva”.
Intelektualci se plaše autoritarnih sistema, ali se raduju racionalnom autoritetu. Istina je jedini autoritet, a obožavanje drugih autoriteta nije istina. Skromni su pred istinom a veliki pred odgovornošcu prema istini. Teturaju po ovom svetu ne znajuci odakle dolaze i kuda idu, a ipak ne žele da ih bilo ko vodi. Nisu dogmatični u svojoj filozofiji, pa ne mogu biti ni autoritarni u politici. I kada ih moćni isključe iz političkog života oni se ne smatraju odbačenim, već izabranim. Bune se često, ali je njihova pobuna više estetska i moralna nego ideološka i politicka. Bune se, iako im je dobro, jer znaju da čovek ne mora biti dobar ako mu je dobro.
Intelektualci i njihova angažovanost prema društvenoj stvarnosti
Intelektualci se ne opredeljuju za ovu ili onu grupu, već za vrednosti koje po pravilu nadmašuju grupne interese. Nisu bez interesa. Medutim, njihovi interesi su saznajne, moralne ili umetničke prirode. Njihov poziv je traženje istine i oni se ne odazivaju na druge pozive.
Intelektualcima se često prigovara da nemaju veze sa stvarnošću, a oni odgovaraju da najčešće ne odbacuju stvarnost, nego neka tumačenja stvarnosti. Ponekad ne mogu da podnesu stvarnost i ne mogu da ćute.U rećima vide svoju silu, ali im često silom vraćaju reči u grlo. Razapeti između želje da budu usamljeni i potrebe da budu u javnsti, intelektualci često postaju i članovi nekih organizacija, partija itd., ali pravi intelektualci uistinu pripadaju samo sebi.
Intelektualci se angažuju politički, ali njihova jedina politika jeste politika istine. Intelektualci ne misle da je sve stvarno ujedno i umno, već nastoje da sve umno postane stvarno. Društveno su angažovani toliko koliko su angažovani za istinu o društvu. Veruju da se stvari otkrivaju onome ko želi da ih upozna, a ne onome ko hoće da ih ima. Stidljiva i ponosna, ova “ostarela deca mudrosti”, ne znaju ništa bolje nego da nagovaraju na smisleniji život u ovom svetu savršene pokvarenosti.
Najčešće se zatvaraju u svoje “mislionice”, ali ih njihova delatnost uvlači u javne borbe. Stvaraju ideje, ali ih ne ostvaruju, proizvode ideje, ali ne odgovaraju za njihove posledice, jer ih oni i ne ostvaruju. Ulaze u javnost, jer ne mogu da gledaju kako zablude i laži postaju sastavni deo javnog mnjenja. Nisu revolucionarna grupa, ali idejno pripremaju revoluciju. Kada intelektualce napadaju oni se sami brane, jer iza njih ne stoji niko i ništa osim njihove vere u istinu.
Ako ne prave vozni red istorije, intelektualci prave zapisnik istorije. Intelektualcima je razumljiv počinak ratnika, ali ne daju da revolucionarne ideje počivaju u muzeju revolucije. Više vole razgovor nego slaganje, ali se od njih češće zahteva slaganje bez pogovora. Uživaju društvenu privilegiju da tragaju za istinom, ali im se nude desetine drugih privilegija da o istini ćute. Uvek hoće reći više nego što je zvanično dopušteno. Intelektualci su “budni čuvari u noći koja bi bez njih inače bila suviše mračna”, ali ih mrak često proguta. Veruju da služe ljudskom rodu, ali ponekad posluže i nekom izrodu. Medutim, i pored toga, bez intelektualaca društvo ne može da glasno misli. Kritičko mišljenje intelektualcima je jedino stalno zanimanje.
Intelektualci nerado pripadaju bilo kojoj stranci, jer znaju: svakoj stranci istina je strana. Stranka misli da je istina samo na njenoj strani. I kada intelektualci uđu u neki pokret, oni ga pokreću onim svojstvima koja ih čine intelektualcima. Često igraju glavne uloge u nekom pokretu, ali ih ovaj na kraju izigra. Dok je pokret otvoren i smeo, u njemu će se naći većina umnih glava, ali čim se zatvara i uzmiče, u njemu ostaju prosečni i željni moći. U svojoj mladosti pokret je otvoren za maštovite glave, u zrelosti mu one samo smetaju, jer on sam nema više mašte. Čim pokret postane organizovana stranka, prestaju pitanja i sumnje. Intelektualci nalaze zajednički jezik sa revolucionarnim pokretom u njegovu usponu, ali ubrzo uvide da je to bio nesporazum i da pokret, kao večernje sunce, ide prema svome padu, vođen ljudima or-ganizacije. Intelektualci nisu protiv organizacije, samo ne podnose birokratski način rukovođenja i mišljenja. Znaju: ćim je teorija u krizi, uskoro će i pokret doživeti slom. Na početku beše prkos, na kraju poslušnost. Partija ih treba kao svoje oči, ali ona više ne veruje svojim očima. Njima nije lako da budu usamljeni borci za istinu, ali im je još teže biti sa partijom bez istine. Da bi bili nepristrasni, moraju se držati daleko od partije, ali da bi nešto menjali, moraju ući u nju. Stvaranje teorije i ostvarivanje teorije nije posao iste vrste, pa je razumljivo što intelektualac i političar ne mogu ići dugo zajedno. Prvom je sloboda neophodan uslov stvaranja a drugom disciplina neophodan uslov organizacije. Uskoro intelektualci postaju neposlušna deca, koja se prepiru sa moćnicima. Za njih nema levih i desnih osećanja, levih i desnih misli, levih i desnih istina. Zato i ne mogu ostati u partiji, jer nerado gledaju jednim okom. Intelektualci slede spoznajne, etičke i estetske potrebe, partija sledi svoje interese. Intelektualce zanima strategija, partiju taktika. Intelektualci jesu trpeljivi, ali nisu popustljivi.
Intelektualcima se često prigovara da nemaju veze sa stvarnošću, a oni odgovaraju da najčešće ne odbacuju stvarnost, nego neka tumačenja stvarnosti. Ponekad ne mogu da podnesu stvarnost i ne mogu da ćute.U rećima vide svoju silu, ali im često silom vraćaju reči u grlo. Razapeti između želje da budu usamljeni i potrebe da budu u javnsti, intelektualci često postaju i članovi nekih organizacija, partija itd., ali pravi intelektualci uistinu pripadaju samo sebi.
Intelektualci se angažuju politički, ali njihova jedina politika jeste politika istine. Intelektualci ne misle da je sve stvarno ujedno i umno, već nastoje da sve umno postane stvarno. Društveno su angažovani toliko koliko su angažovani za istinu o društvu. Veruju da se stvari otkrivaju onome ko želi da ih upozna, a ne onome ko hoće da ih ima. Stidljiva i ponosna, ova “ostarela deca mudrosti”, ne znaju ništa bolje nego da nagovaraju na smisleniji život u ovom svetu savršene pokvarenosti.
Najčešće se zatvaraju u svoje “mislionice”, ali ih njihova delatnost uvlači u javne borbe. Stvaraju ideje, ali ih ne ostvaruju, proizvode ideje, ali ne odgovaraju za njihove posledice, jer ih oni i ne ostvaruju. Ulaze u javnost, jer ne mogu da gledaju kako zablude i laži postaju sastavni deo javnog mnjenja. Nisu revolucionarna grupa, ali idejno pripremaju revoluciju. Kada intelektualce napadaju oni se sami brane, jer iza njih ne stoji niko i ništa osim njihove vere u istinu.
Ako ne prave vozni red istorije, intelektualci prave zapisnik istorije. Intelektualcima je razumljiv počinak ratnika, ali ne daju da revolucionarne ideje počivaju u muzeju revolucije. Više vole razgovor nego slaganje, ali se od njih češće zahteva slaganje bez pogovora. Uživaju društvenu privilegiju da tragaju za istinom, ali im se nude desetine drugih privilegija da o istini ćute. Uvek hoće reći više nego što je zvanično dopušteno. Intelektualci su “budni čuvari u noći koja bi bez njih inače bila suviše mračna”, ali ih mrak često proguta. Veruju da služe ljudskom rodu, ali ponekad posluže i nekom izrodu. Medutim, i pored toga, bez intelektualaca društvo ne može da glasno misli. Kritičko mišljenje intelektualcima je jedino stalno zanimanje.
Intelektualci nerado pripadaju bilo kojoj stranci, jer znaju: svakoj stranci istina je strana. Stranka misli da je istina samo na njenoj strani. I kada intelektualci uđu u neki pokret, oni ga pokreću onim svojstvima koja ih čine intelektualcima. Često igraju glavne uloge u nekom pokretu, ali ih ovaj na kraju izigra. Dok je pokret otvoren i smeo, u njemu će se naći većina umnih glava, ali čim se zatvara i uzmiče, u njemu ostaju prosečni i željni moći. U svojoj mladosti pokret je otvoren za maštovite glave, u zrelosti mu one samo smetaju, jer on sam nema više mašte. Čim pokret postane organizovana stranka, prestaju pitanja i sumnje. Intelektualci nalaze zajednički jezik sa revolucionarnim pokretom u njegovu usponu, ali ubrzo uvide da je to bio nesporazum i da pokret, kao večernje sunce, ide prema svome padu, vođen ljudima or-ganizacije. Intelektualci nisu protiv organizacije, samo ne podnose birokratski način rukovođenja i mišljenja. Znaju: ćim je teorija u krizi, uskoro će i pokret doživeti slom. Na početku beše prkos, na kraju poslušnost. Partija ih treba kao svoje oči, ali ona više ne veruje svojim očima. Njima nije lako da budu usamljeni borci za istinu, ali im je još teže biti sa partijom bez istine. Da bi bili nepristrasni, moraju se držati daleko od partije, ali da bi nešto menjali, moraju ući u nju. Stvaranje teorije i ostvarivanje teorije nije posao iste vrste, pa je razumljivo što intelektualac i političar ne mogu ići dugo zajedno. Prvom je sloboda neophodan uslov stvaranja a drugom disciplina neophodan uslov organizacije. Uskoro intelektualci postaju neposlušna deca, koja se prepiru sa moćnicima. Za njih nema levih i desnih osećanja, levih i desnih misli, levih i desnih istina. Zato i ne mogu ostati u partiji, jer nerado gledaju jednim okom. Intelektualci slede spoznajne, etičke i estetske potrebe, partija sledi svoje interese. Intelektualce zanima strategija, partiju taktika. Intelektualci jesu trpeljivi, ali nisu popustljivi.
Intelektualci i kvazintelektualci
Neko može da me s pravom upita: ti očigledno govoriš o intelektualcima u uzvišenom smislu reči, ali nisu svi intelektualci takvi, ogromna većina ih nije takva, zar ne?
I ja odvajam istinske intelektualce od lažnih intelektualaca, razlikujući dva tipa – intelektualce i kvaziintelektualce. Osnovno merilo podele je već rečeno na početku: interes da se svet upozna i osmisli ili interes da se njime vlada i koristi za druge potrebe. Za prve je znanje svrha i to su intelektualci, a za druge je znanje sredstvo da se osvoji mesto u hijerarhiji moći i vlasti i to su kvaziintelektualci. Prvi žive za ideje a drugi od ideja.
Kad govorim o intelektualcima, onda ne mislim na onu ogromnu armiju intelektualnih činovnika, koja se relativno dobro ugnezdila u društvenoj strukturi, i kojoj je zapravo stran način mišljenja i života pravih intelektualaca: postavljati kritička pitanja o smislu svega i svačega i na njih davati intelektualno poštene odgovore bez obzira na bilo čije interese, uključujući i vlastite. Oni nisu mislioci, pa ih zato Mils s pravorn naziva intelektualnim najamnim radnicima (“robovi mesečne plate”). Ideale svoje mladosti oni su žrtvovali za udobnosti svoje starosti. Kao žrtve svojih navika i udobnosti, postali su nesposobni za avanture duha. Živeći samo za danas, zaboravili su da pitaju do koje su mere budući.
Ljudi od moći nastoje da se okruže ljudinia od struke, ali ne da bi s njima delili moć, nego samo njihovo znanje. Oni se njima služe, ali ih duboko preziru. Političari, okruženi laskavcima, koji im savetuju ono što političarima godi, a ne ono što je istina, neminovno se, svesno ili nesvesno, udaljuju od istine, od stvarnosti kojom kao praktični Ijudi hoće da rukuju, klizeći sve dublje u zablude i laži. Kad im neko izvan vlasti, neko nezavisan i iskren, otvori oči za istine koje svima osim njima bodu oči, oni se na njega ostrve kao lešinari.
“Tkači duhovne paučine” tako dobro su se smestili u društvenoj stvarnost da im se svaka druga stvarnost čini gorom. Svoj duh troše pazeći samo na to da ne naprave političku grešku. Osrednje su sposobni, ali izuzetno poslušni. Nema te izdaje na koju nisu spremni. U meri u kojoj su ideološki i politički moćni, oni su duhovno nemoćni, jer se od njih ne očekuju naučna i umetnicka otkrića, nego ideološka i politička pokrića.
Ovi “stručnjaci za legitimizaciju” nisu vlast, ali su blizu vlasti. Oni ništa ne objašnjavaju, samo opravdavaju. Nisu intelektualci, vec ideolozi za koje misao predstavlja opasnost; podvaljuju istini, jer su pristali da žive od laži. Ne nastoje da razumeju ponašanje ljudi, nego da vladaju njima. Proizvode lažne ideje, ali te ideje izazivaju stvarne posledice. Rado se zgražaju nad bedom naroda, ali sve čine da se sami izvuku iz nemaštine – makar prodajom savesti. Nemaju ništa protiv slobodne misli, ako ona slobodno opravdava interese vladajuće grupe. U najamnom su odnosu, ali sebe ne smatraju proleterima. Ne mogu da pogreše, jer su uvek na strani pobednika. Oni nisu savest društva, več stražari postojećeg sistema.
I ja odvajam istinske intelektualce od lažnih intelektualaca, razlikujući dva tipa – intelektualce i kvaziintelektualce. Osnovno merilo podele je već rečeno na početku: interes da se svet upozna i osmisli ili interes da se njime vlada i koristi za druge potrebe. Za prve je znanje svrha i to su intelektualci, a za druge je znanje sredstvo da se osvoji mesto u hijerarhiji moći i vlasti i to su kvaziintelektualci. Prvi žive za ideje a drugi od ideja.
Kad govorim o intelektualcima, onda ne mislim na onu ogromnu armiju intelektualnih činovnika, koja se relativno dobro ugnezdila u društvenoj strukturi, i kojoj je zapravo stran način mišljenja i života pravih intelektualaca: postavljati kritička pitanja o smislu svega i svačega i na njih davati intelektualno poštene odgovore bez obzira na bilo čije interese, uključujući i vlastite. Oni nisu mislioci, pa ih zato Mils s pravorn naziva intelektualnim najamnim radnicima (“robovi mesečne plate”). Ideale svoje mladosti oni su žrtvovali za udobnosti svoje starosti. Kao žrtve svojih navika i udobnosti, postali su nesposobni za avanture duha. Živeći samo za danas, zaboravili su da pitaju do koje su mere budući.
Ljudi od moći nastoje da se okruže ljudinia od struke, ali ne da bi s njima delili moć, nego samo njihovo znanje. Oni se njima služe, ali ih duboko preziru. Političari, okruženi laskavcima, koji im savetuju ono što političarima godi, a ne ono što je istina, neminovno se, svesno ili nesvesno, udaljuju od istine, od stvarnosti kojom kao praktični Ijudi hoće da rukuju, klizeći sve dublje u zablude i laži. Kad im neko izvan vlasti, neko nezavisan i iskren, otvori oči za istine koje svima osim njima bodu oči, oni se na njega ostrve kao lešinari.
“Tkači duhovne paučine” tako dobro su se smestili u društvenoj stvarnost da im se svaka druga stvarnost čini gorom. Svoj duh troše pazeći samo na to da ne naprave političku grešku. Osrednje su sposobni, ali izuzetno poslušni. Nema te izdaje na koju nisu spremni. U meri u kojoj su ideološki i politički moćni, oni su duhovno nemoćni, jer se od njih ne očekuju naučna i umetnicka otkrića, nego ideološka i politička pokrića.
Ovi “stručnjaci za legitimizaciju” nisu vlast, ali su blizu vlasti. Oni ništa ne objašnjavaju, samo opravdavaju. Nisu intelektualci, vec ideolozi za koje misao predstavlja opasnost; podvaljuju istini, jer su pristali da žive od laži. Ne nastoje da razumeju ponašanje ljudi, nego da vladaju njima. Proizvode lažne ideje, ali te ideje izazivaju stvarne posledice. Rado se zgražaju nad bedom naroda, ali sve čine da se sami izvuku iz nemaštine – makar prodajom savesti. Nemaju ništa protiv slobodne misli, ako ona slobodno opravdava interese vladajuće grupe. U najamnom su odnosu, ali sebe ne smatraju proleterima. Ne mogu da pogreše, jer su uvek na strani pobednika. Oni nisu savest društva, več stražari postojećeg sistema.
Nema komentara:
Objavi komentar