Stara japanska priča govori o ratobornom samuraju koji je jednom nagovarao Zen mudraca da mu objasni ideju o paklu i raju. Mudrac je prezrivo odgovorio: „Ti si ništa do običan glupan, ja ne mogu da gubim vreme sa takvima kao što si ti“. Pošto mu je ponos bio povređen, samuraj se razbesneo, isukao mač iz korica uzviknuvši: „Mogao bih te ubiti zbog tvoje drskosti“!
To je pakao“, mirno odgovori mudrac. Iznenađen zbog istine koju mu je mudrac otkrio o gnevu što ga je obuzeo, samuraj se smirio, vratio mač u korice i naklonio se zahvaljujući mudracu na pouci. „A to je raj“, reče mudrac.
Iznenadna spoznaja samuraja o sopstvenoj nasrtljivosti predstavlja osnovnu razliku između trenutnog osećanja i saznanja da nas je određeno osećanje nadjačalo. Sokratov savet: „spoznaj samoga sebe“ jeste osnovna pouka emocionalne inteligencije. *
*(odlomak iz knjige „Emocinalna inteligencija“ – Danijel Goleman)
foto: pixabay.com
Stručnjaci su još pre mnogo vremena utvrdili da postoje dve vrste ljudske inteligencije: kognitivna (racionalna) i emocionalna inteligencija i da su odnosi između njih uzročno-posledični. Da bi bili srećni i uspešni u životu, potrebno je da uspostavimo harmoniju našeg uma, da uskladimo te dve inteligencije – racionalno i emotivno. Drugim rečima, potrebno je da na racionalan način koristimo naše emocije. Zato je emocionalna inteligencija isto toliko važna kao i kognitivna.
Na našoj planeti danas živi blizu 200 miliona alkoholičara, više od milijardu pušača i oko 180 miliona zavisnika od raznih drugih narkotika. Dobar deo njih je prosečne racionalne inteligencije, ali među njima posoje i nadprosečno inteligentni. Šta to nagoni sve ove ljude da rade u korist sopstvene štete? Odgovor je vrlo jednostavan – čovek je biće koje samo ponekad misli, ali koje uvek oseća. On se veoma često potpuno prepusti svojim emocijama iako bi njihovim pravilnim usmeravanjem mogao da dođe do veoma konstruktivnih životnih rešenja.
Emocionalno inteligentne osobe karakteriše više emocionalnih veština: empatija, pravičnost, sposobnost saosećanja sa drugima, kvalitetno procenjivanje ličnih osećanja i osećanja drugih osoba, stvaranje dobrih međuljudskih odnosa itd. Osobe koje su emocionalno neinteligentne odlikuju nizak nivo samopoštovanja ili prekomerna samouverenost, jako izražene negativne emocije poput ljubomore i zavisti, manjak saosećanja i nemogućnost stupanja u bliske odnose sa drugim ljudima.
Sve ovo ukazuje na činjenicu da je pozicija ljudi koji su emocionalno pismeni daleko bolja u svim sferama života – kako na ljubavnom i porodičnom, tako i na poslovnom planu. Emocionalno inteligentne osobe neprestano dobijaju nove šanse koje im omogućavaju da budu gospodari svoga razuma, što ih čini kreativnim, uspešnim i, što je najvažnije, zadovoljnim. Sa druge strane, kod ljudi koji ne mogu da kontrolišu svoje emocije javlja se unutrašnji nemir koji ih sputava u razumnom rasuđivanju. Zato emocionalna nepismenost dovodi do pojave destruktivnih emocija, koje za posledicu imaju pojavu paničnog straha ili jakog osećanja mržnje prema drugim osobama, što može potpuno uništiti čovekovu ličnost.
Kako se postaje emocionalno inteligentan?
Emocionalna inteligencija razvija još u najranijem detinjstvu. U vaspitanju dece bitnu ulogu ima doslednost, jer dete vrlo brzo usvaja obrasce ponašanja svojih vaspitača, bilo da je reč o roditeljima, starateljima ili vaspitačima u jaslicama i obrazovnim ustanovama. Bilo kakva nagrada za burne reakcije, hirovito i agresivno ponašanje mora biti isključena, jer može izazvati čitav niz negativnosti koje je kasnije teško ispraviti. Vaspitač treba da bude vešt, kako bi ljutnju transformisao u saosećajnost, strpljenje i brigu. To je najbolji način kako naučiti dete da se razvije u emotivno inteligentnu ličnosti.
Najočiglednija manifestacija razvijene emocionalne inteligencije je sposobnost odlaganja reakcije, odnosno sposobnost produžetka vremenskog intervala od povoda do reakcije. Prevedeno na jezik svakodnevice, to bi značilo da smo emocionalno inteligentni ukoliko znamo da postupamo „hladne glave“.
Nema komentara:
Objavi komentar