Parazit malarije ne može živjeti u prisutnosti artemisinina jer je pun željeza. Bioinžinjeri Henry Lai i Narendra Singh sa Univerziteta u Washingtonu, Seattle, su naučnici koji su prvi ovo otkrili. Ovdje možete vidjeti njihovo istraživanje kojim je dokazano da kancerogene ćelije doživljavaju apoptozu ili vlastito uništavanje. Dosad je ovaj ekstrakt bilo teško nabaviti po povoljnijim cijenama, ali s povećanim interesom za ovu biljku i cijena bi mogla biti prihvatljivija. Francuski proizvođač lijekova „Sanofi” očekuje proizvodnju 50 do 60 tona artemisinina svake godine, nadajući se da će zadovoljiti potražnju svjetskog tržišta.
***
P.S. U prilog ovom gore tekstu, ispricacu vam zaista istinitu pricicu o mojoj baki. Moja baka je bila 1878 godiste, a umrla je krajem 1978. pred samu Novu godinu u 101 godini zivota. Ceo zivot je jela po malo i vise puta u toku dana. Obrok joj je bio kao u pticice i polako je jela, zvakala. Nije jela sve i nije bila halapljiva, a najmanje je jela mesa, jednom mesecno. Secam se jos dok sam bila dete kako je znala komadic mesa/pecenja mrljati po ustima i na kraju ga baciti, tako sam i ja imala naviku raditi dok sam jela meso, posto nisam bila neki veliki mesaros i nije mi bilo bas prijatno ga jesti.. Secam se da je stalno isla u sumu, ponekad je vodila i mene , pokazivala mi je koja biljka je za koju bolest, ucila me. Stalno je kuvala neke cajeve, ali se secam da je jedan caj (od Pelina) svakodnevno pila, po malo, po jednu malu soljicu od crne kafe, ujutro nataste pre bilo cega, cak i pre kafe koju je volela, takodje jednu dnevno i to jutarnju. Taj caj je bio jako gorak, bar meni. Govorila je, kada bi ljudi znali sta je Pelim trava, nikada ne bi isli ni zbog cega kod doktora. A tek da vam ispricam kako je kafu sebi spremala… Imala je tada sporet na drva i to zemljani, napravljen rucno, to joj je napravio jedan komsija koji se u sve razumeo. Na tom sporetu je ona kuvala ruckove, u napravljenoj rerni pekla hleb/kruh, razne pite koje je volela da razvija, a kafu je pekla posebno. Imala je napravljen pekac, ona ga je zvala Dolaf, u njega bi stavila zelenu sirovu kafu zatvorila mala napravljena “vratasca” na njemu i gurnula bi taj dolaf sa kafom u zar da se kafa pece. Naslonila bi ona tu svoju masineriju nekako na drvo, koje je gorelo i vrtela bi tu dugacku sipku na kojoj je bio prikacen taj deo (kao malo burence, ili metalna duguljasta konzerva) gde se stavljala kafa. Vrteci tako kafu da se dobro i ravnomerno ispece pored zara na vatri, po kuci bi se osecao miris tek sveze przene kafe i zvuk koji je proizvodila kafa vrteci se u tom metalnom dolafu.. Kada bi sa tim zavrsila, uz strogu kontrolu i nekoliko puta proveravanje da li je kafa dobro pecena, na zar bi stavila jedan đugum sa vodom da provri. U drugi đugum/dzezvu bi stavila tek samlevenu kafu i to rucno na mlin kafeni koji je vrtila/mlela rucno. Kafu koju je stavila u praznu dzezvu je lagano nekoliko puta brzo stavljala na zar i vracala nazad, kako je znala reci da se malo na brzinu zagreje, onda pi preko toga nalila vrelu vodu koja je kljucala u drugoj dzezvi..Promesala bi je nekoliko puta kasicicom pa opet lagano na zar i tako tri puta, malo promesa, malo na vatru, da se pena lagano podigne. Verujte mi da danasnja kafa nema nista zajednicko po ukusu, a ni mirisu sa onim nekadasnjim, i sada mi je u ustima taj ukus i miris kafe, vremena u kom se sve to desavalo… Znala je baka da deca ne piju kafu, ali je valjda u mom radoznalom pogledu osetila moju zelju i dala bi mi malo da probam kako to izgleda, ali sa mlekom, a uz to bi me sledila kocka secera i jedan keks “cajni kolutic”.. To je za mene bila festa u tim trenucima… Imajte u vidu da mi, tadasnja deca nismo imali bas svega u izobilju, nismo u stvari imali nista i zeljni smo bili svega.. Baka je za svog zivota bila samo dva puta kod lekara, jednom zbog neke male prehlade, jer je sedela na vlaznoj zemlji, drugi put joj je pozlilo jer je promenila grad i klimu pa joj je bila nekakva muka. Bila je mrsava, vitalna i volela je povremeno da se zasladi sa cokoladom, pored svega volela je i parfeme, svi ljudi su govorili, kada prodje putem da trag mirise za njom, svi su je po tome poznavali, jos onda u ono vreme.. Eto mozda nekom dobro dodje savet, znaci, manje a cesce jesti, laganu hranu, ne pretrpavati ni sa cim. Da zaboravila sam da je bila velika vernica u Boga, u stvari zivela je Boga svojim licnim primerima, stalno je bila u molitvi, ali nikada nije otisla ni u jednu bogomolju, i stalno je govorila da su hozde i popovi najgori lopovi. Kada razmislim, pa imam ja dosta toga sto sam nasledila u amanet od svoje bake, saljem joj ljubav iz srca…
Evo i ovo sam nasledila od bake, ljubav prema prirodi, prema zivotu, biljkama…
– Pronadjoh i slicicu dolafa da vidite kako ta jako prakticna spravica izgleda, koju su ljudi rucno pravili da bi ispekli kafu.. (za one koji nisu nikad videli..)
Nema komentara:
Objavi komentar