"Život je težak. Ovo je velika istina. Jedna od najvećih. Ali kada jednom prihvatimo činjenicu da je život težak, ona nam postaje nevažna" -Put kojim se ređe ide Nije mu bila namjera da uplaši čitaoce već da ih nježno vodi kroz težak i bolan proces promjene, prema višem stepenu samorazumevanja, kombinujući snažnu psihološku pronicljivost i duboku duhovnost.
Život je težak. Skoro svačiji. I moj i životi i mnogi drugi. Mnogi od tih ljudi i njihovih zivota bili su mi istinska inspiracija, jer su posvećeni voljenju i uzdizanju drugih, pomaganju drugima da se usavrše i nadmaše sebe. Neki su me, prenošenjem sopstvene zrelosti trajno ogrejali, nadahnuli, pogurali prema dobroti, plemenitosti i ljepoti.
Nemam nikakvu potrebu za publicitetom, ali budući da sam pristala na ovaj monolog, pošteno je da i sebi postavim neka od najčešćih pitanja koja sam upućivala svojim sagovornicima. Mnogi od njih su pokazali neverovatnu hrabrost pričajući o svojim najdubljim ponorima, olovno-bolnim uspomenama, ruševinama prošlosti i onome što su iz tih iskustava naučili. Neki su se s pravom hvalili svojim uspjesima, a sve ih povezuje uverenje da čovek u sebi nosi brojne individulane vrijednosti, skrivene mogućnosti koje mu, kada ih prepozna i počne da ih koristi omogućavaju da otkrije smisao svog života.
Rođena sam u BiH, Zgradu su, naselili mladi bračni parovi, oficiri i policajaci, pa su se nekoliko godina zatim deca rađala "kao luda".Otac i mati su bili strogi roditelji, dobri, čestiti ljudi, neobučeni u vještini preživljavanja. Mama je jednom pred bankom pronašla koverat s nečijom penzijom. Satima je po zimi stajala pred vratima banke čekajući da se pojavi neko unezveren. I zaista, dotrčala je žena kojoj je sadržaj te koverte bio sve što je imala...
Tati je bilo 59 godina kada je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a meni je, desetak godina kasnije, pripalo da brinem o majci i bratu koji su zbog brojnih bolesti skoro u potpunosti bili zavisni od mene. Zgusnuće nevolja ponekad je bilo preveliko i za troje ljudi. Tada sam se upuštala u hipotetičku vežbu: šta bi bilo da su okolnosti mog života bile drugačije, da sam bila racionalnija, da sam donosila zrelije odluke, da sam se spremala za, mene jednu, za ta prevelika iskušenja i znala da nisam slučajno takva kakva jesam, da je sve bilo kako je moralo biti. Da sam ovakva zato što je ko zna koliko prethodnih generacija vajalo moje biće i moju sudbinu.
U mladosti vam duva promaja kroz glavu, ne znate šta da radite sa svojim osećanjima, a nemate izgrađene kriterijume koji bi vam pomogli da preživite košmare tog doba. Bila sam vaspitavana da svako ko je živ mora da radi u kancelariji i prima državnu platu, ali je moja duša željela da život bude nešto veće i šire. Rokenrol je bio fenomenalna odskočna daska prema nekonvencionalnom sagledavanju sveta. Kroz njega je moja generacija učila kako da govori istinu, on nas je pogurao da smisao svog života trazimo daleko od roditeljskih želja sledeći sintagmu: "Da bi se sjetio ko si - moraš da zaboraviš ko su ti rekli da si".
Početkom osamdesetih, otkrivajući svijet s najboljom prijateljicom sam proputovala Evropu autostopom noseći ranac na leđima. Stigle smo do Hamburga na Severnom moru, bilo je uzbudljivo otkrivati nove gradove, predjele, ljude, a najvažnije je što sam na tom putovanju naučila da sam blaženi konformista. I da se nadam da ću biti pametna, pa više nikad neću dobrovoljno pristati da spavam u polju kukuruza pored Autostrade del Sole, pod otvorenim nebom iz koga lije kiša, u vreći za spavanje koja je upija brže nego zemlja, a kad na kratko stane, svi komarci Apeninskog poluostrva slete na mene.
Šta je najvažnije što sam usvojila od onoga što sam čula od sagovornika koji promišljaju o mjestu i sudbini čoveka u vremenu... Mislim da je to uvjerenje da postoji ono što nas nadilazi - Univerzalna inteligencija, Bog... Dugo sam tumarala u pokušaju da odredim svoju duhovnu vertikalu, da zamislim, imenujem, artikulišem taj autoritet. Nikada nisam mislila da smo samo materija u prolazu. Mi živimo u ovoj zajedničkoj realnosti, savladavamo život svakog dana, ali imamo i snažnu potrebu za duhovnošću. Oduvek, u svim vremenima i kulturama, čovek ima potrebu za utehom, odgovorom na pitanja ko sam ja, odakle dolazim, kuda idem, kome pripadam i kakvo je moje mesto u Univerzumu, a to se nalaze u osnovi svakog traganja za boljim uputstvima, za znakovima šire zamišljenog plana.
U nama dakle postoji upražnjeno mesto za Boga, i moramo da pazimo šta će na tom mjestu zasjati. Meni nisu bili potrebni posrednici, nijedna dzamija , crkva, ni ona kojoj bih kao verujuća osoba po rođenju trebalo da pripadam, zato što sam videla da je ona srebroljubiva, vlastoljubiva i licemerna. Iako na balkanskim prostorima, okupanim iracionalnošću, istorijom i politikom skoro da nema bezbrižnih perioda, u poslednje dve teške decenije od priloga vernika i državnih davanja izgrađena je crkva i dzamija po glavi stanovnika, bezbrojne kuce za imame i parohijski i vladičanski dvorovi, a nijedno sirotište ili bolnica.
Nema komentara:
Objavi komentar