Vučićev revanš Izetbegoviću

Ljudi se plaše da bi neko sa strane mogao da svira drugo poluvreme pa da sve ode dođavola

Vučić ne drži previše do diplomatskog protokola i nije čekao da Predsjedništvo BiH u posjetu Srbiji pozove predsjednik Tomislav Nikolić [Anadolija arhiva]

Piše: Ratko Femić

Ko zna, možda će balkanski državnici usvojiti praksu da pre zvaničnih poseta garantuju bezbednost gostujućoj državnoj delegaciji. Kao da smo se vratili nekoliko decenija unazad – po evropskim merilima verovatno smo otišli u još dalju prošlost – bezbednost pri posetama državnih delagacija više nije nešto što se podrazumeva.

To je nešto što mora posebno da se garantuje, a i kada su garancije date ne moraju da znače ništa.

Član predsedništva BiH Bakir Izetbegović pozvao je premijera Srbije Aleksandra Vučića na komemoraciju srebreničkim žrtvama i garantovao mu bezbednost. Kako je Vučić prošao znamo, a znamo i kako bi prošao bez garancije. Isto kao i s njom. Sada je predsednik Vlade Srbije pozvao troglavo Predsedništvo BiH u uzvratnu posetu. Još nije poznato mesto revanša, ali je poziv upućen uz takođe garantovanu bezbednost. Države nastale na razvalinama Jugoslavije u 21. veku se ponašaju kao plemena sa zastavama kod kojih je uobičajeno da glasnika nabiješ na kolac.

Spekuliše se da bi mesto susreta državnih vrhova Srbije i BiH ponovo moglo da bude Karađorđevo, nekadašnje lovište Josipa Broza Tita u kome se i devedesetih govorilo o sudbini BiH. Tu su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman razgovarali o podeli te tadašnje jugoslovenske republike. Pre četiri godine ovde je već bio organizovan sastanak predsednika Srbije i Turske i tročlanog predsedništva BiH.

Protokol najmanji problem

Pre nekoliko meseci kada je hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović izjavila da ju je premijer Vučić pozvao u posetu Srbiji, predsednik Srbije Tomislav Nikolić se kao malo ljutnuo, jer je diplomatski red bio da sada predsednik Srbije ode u posetu Zagrebu, pošto je prethodno u Beogradu boravio bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović. Vučić očigledno ne drži previše do diplomatskog protokola i nije čekao da predsedništvo BiH u posetu pozove predsednik Nikolić. Može se reći da je srpskom premijeru bitniji sadržaj od forme, ali i da se jednostavno ponaša kao najmoćniji čovek u Srbiji, a moć je kategorija koja ovde ne zavisi toliko od pozicije koliko od ličnosti. Vučić je bio najmoćniji zvaničnik i kada je bio prvi potpredsednik vlade a nekmoli sada kada kormilari iz kabineta u Nemanjinoj ulici.

Nikolić posle poziva delegaciji BiH nije reagovao, ali pošto je poziv upućen i sa druge strane prihvaćen nema razloga da do posete i ne dođe. Iskreno, diplomatski protokol najmanji je problem u odnosima između Beograda i Sarajeva, kao i između Beograda i Zagreba.

Priča o pomirenju ustuknula je pred strahovima. Vučić kaže da strahuje od situacije u BiH i regionalne nestabilnosti. Zato je, kaže, zamolio predsednika Republike Srpske Milorada Dodika da još jednom razmisli o referendumu. Igraju li to dva lidera uloge dobrog i lošeg policajca. Jedan pali požar, a drugi ga gasi. Šta god bila pozadina Dodikovo prihvatanje da još jednom razgovara sa Sarajevom učvrstilo je Vučićevu poziciju u očima međunarodne zajednice, ali mu je – kao i sam odlazak u Srebrenicu – slabi kod domaćih nacionalista koji još čine značajno biračko jezgro njegove Srpske napredne stranke.  

Ima Vučić još onoliko briga koje se tiču Srbije, bez da se sekira za situaciju u BiH. Opravdanje za tu zabrinutost koje koristi većina ovdašnjih političara je to što je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, kao jedna od njegovih potpisnica, mada se pod tim uglavnom misli na očuvanje Republike Srpske.

Instrumentalizacija žrtava

Pre komemoracije iz Sarajeva su stizale poruke Vučiću da dođe u Srebrenicu, zatim da ne dolazi - čak je bilo izjava da treba odložiti komemoraciju ako Naser Orić ne bude oslobođen –  na kraju ipak da dođe. U Beogradu je takođe bila hoću-neću situacija koja se dodatno podgrevala u medijima tumačenjima zavere koja stoji iza britanskog predloga rezolucije. Sve strane u tom igrokazu imale su puna usta žrtava koje posle komemoracije niko, osim bližnjih, i ne pominje. One su polužile i mogu da počinu godinu dana.

Poziv na nastavak dijaloga Beograda i Sarajeva i prihvatanje poziva mogu doprineti smirivanju vatre, ali su i uz to gašenje požara naši odnosi gori nego pre nekoliko godina. Retorika se ponovo zaoštrava, ponavljaju se nacionalistički ispadi, internet gori od poziva na obračun i osvetu. Odnosi u regionu otišli su nekoliko koraka unazad, no kako se i dalje se nalazimo na balkanskoj strmini, inercija nas i dalje vuče. Ponovo imamo veliku šansu da se strmeknemo i stradamo od nenaučenih istorijskih grešaka. Kao da nam na toj strmini ka ponoru nije malo našeg tereta i mržnje koja se rasplamsava nego okupljamo spasioce od kojih bi neki uz izgovor zaustavljanja tog sunovrata pogurali još malo i osigurali da do balkanskog pičvajza ponovo dođe.

U Srbiji ceo jun gotovo da se nije govorilo o drugim temama do zavere koja stoji iza britanske rezolucije o Srebrenici i borbe protiv etiketiranja srpskog naroda kao genocidnog. Sada se evo cedi jul a mi polako sa Srebrenice prelazimo na Oluju i žrtve ove akcije hrvatske vojske i policije koje posle 5. avgusta takođe niko neće pominjati. Dok polako peglamo odnose sa Sarajevom, treba da se pripremimo da dosta energije utrošimo na isti proces sa Zagrebom.

Krhka stvar

Dok o svemu tome mislimo i dok smo opterećeni odnosima u regionu koje ponovo moramo da popravljamo život prolazi. Mediji prenose da će od jeseni da počne otpuštanje 9.000 radnika iz javnog sektora. Situacija u našem dvorištu je prilično nezavidna, ali kako o tome razmišljati pored ovih velikih tema. “Pitate me za to dok Hilandar gori”, izgovorio je pre nekoliko godina jedan od ministara Vlade Srbije izbegavajući odgovor na nezgodno pitanje novinara.

Videli smo koliko je još živa mržnja na ovim prostorima i želja za osvetom za pokolje ’43, ’92, ’95… Događaji u poslednjih mesec dana podsetili su nas koliko je mir na Balkanu krhka stvar. Mislili smo da su ta vremena ostala iza nas i da je dovoljno da se posvetimo ekonomskom razvoju, privlačenju investicija i povećanju standarda građana. Pošto nam to očigledno ne ide od ruke može neka od usijanih glava da pronađe izlaz u optuživanju drugih za neuspehe i zaoštravanju odnosa kako bi raja imala prečih problema od standarda.

Ljudi se plaše da bi neko sa strane mogao da svira drugo poluvreme pa da sve ode dođavola. Mnoge stvari zavise od nas. Koliko se volimo toga treba i da se i plašimo.