Možda bi, nakon svega, trebalo organizovati neformalno takmičenje za najidiotskiji srbofašistički uradak koje su Novosti objavile povodom predstojećeg obeležavanja dvadesete godišnjice srebreničkog genocida. Taman čovek pomisli kako ništa gluplje nije pročitao, kad mu pred oči iskoči nova, još gnusnija objavljotina i momentalno ga demantuje. Sa svakakvim žvrljotinama se na sajtu Krigerovog toaletoida možete susresti, ali komentar Dragomira Anđelkovića od pre koji dan definitivo je zasenio kompletnu genocidnu-poricateljsku mu konkurenciju. Barem za sada, jer, s obzirom na bogato iskustvo koje Novosti imaju u promociji nacifašističkih (bez)vrednosti, itekako ima vremena da i pomahnitalog Anđelkovića nadmaši neki još grđi anđelković
Čak je i samo uvodni pasus dovoljan da se autor okiti priznanjem za nemerljiv doprinos ogavštini pisane reči u formi sadističkog iživljavanja nad hartijom koja, na njenu (ne)sreću, sve može da istrpi, pa čak i štogod ovakvo: “Kada se u međunarodnim razmerama pomene Srebrenica - jasno je da se radi o pritisku na Srbe! Srebrenička laž korišćena je za pripremu terena za agresiju na Srbiju i okupaciju Kosova 1999. Kao i za opravdanje zapadne politike izazivanja ratova na prostoru bivše Jugoslavije, odnosno za stvaranje nakazne kosovske kvazidržave. I to je tek mali deo terena na kom je korišćena NATO srebrenička artiljerija”.
Zdravorazumski gledano, osnovno što se iz Anđelkovićevih šizofrenih reči i rečenica prostom logikom da zaključiti jeste da je Ratko Mladić zapravo radio za NATO, a što implicira da bi mu četnolika domaća desnica, u koju spada i Anđelković, po hitnom postupku morala oduzeti zvanje “srpskog heroja”. Kakav je, naime, to srpski heroj koji radi za “najgore neprijatelje srpstva”?! Jer ispada, eto, da je njegov genocidni pohod na Srebrenicu srbomrziteljski Zapad iskoristio kao izgovor da nam otme Kosovo. Mladićeva izdajnička veza sa srpskim dušmanima je, dakle, više nego očigledna.
No, pošto je trenutno utamničen u Hagu, general više nije u mogućnosti da pomaže svojim “zapadnim gazdama” u podrivanju naših nacionalnih interesa, tako da su ovi prinuđeni da menjaju taktiku. Anđelković otkriva kako:“Sada se ona ponovo dovlači na pozicije. Radi se o rezoluciji koju priprema London, a namenjena je za usvajanje u UN. Planira se da se njom 11. jul proglasi za svetski dan - kako se tvrdi – ‘sećanja na više od 8.000 Bošnjaka koje su srpske snage ubile 1995’. Tu se radi o bezočnoj laži. Nije jasno ko i na koji način stoji iza likvidacije nekoliko stotina muslimanskih vojnika, a priča o masakru nad gotovo deset hiljada nenaoružanih ljudi najcrnja je propaganda. No, sada će se od nas zahtevati da definitivno prihvatimo da se na nivou OUN ozvaniči - srebrenička laž”.
Idi brani nekog drugog: Poruka građana Srbije Anđelkoviću
Zašto li svet rasipa onoliki novac na rad međunarodnih sudova kad imamo Anđelkovića koji pouzdano zna šta se u Srebrenici doista dogodilo, premda nije ni bio na licu mesta? Nije bio, ali zato poseduje istančana osjetila pomoću kojih nepogrešivo namiriše svaku belosvetsku ujdurmu uperenu protiv vazda pravdoljubivog Srblja. Uostalom, za razliku od tih ionako sumnjivih međunarodnih sudova koji preskupo naplaćuju isterivanje pravde, Anđelković je, u svakom pogledu, do zla boga jeftin; gotovo se nudi na izvol’te.
Složićete se da je prava šteta ne iskoristiti taj jedinstveni potencijal. Ma šta šteta! Stravična šteta:“Od oficijelnog Beograda, užurbano se traže dve stravične stvari: da aminuje otmicu Kosova time što bi se složio da Priština uđe u OUN i da digne ruke od RS. A Zapad ne namerava da nas lomi polako u vezi sa rečenim, već da jednim udarcem ubije više muva. Otuda, svi zahtevi protiv Srba su upakovani u jedinstvenu srebreničku ambalažu. Ako se krotko složimo sa rezolucijom onda smo zapravo kapitulirali. Odrekli smo se KiM i RS a dali smo i blanko saglasnost da zapadni moćnici urade šta god hoće i sa Vojvodinom i Raškom”.
Vojvođani i Raščani, inače mnogo poznatiji kao Sandžaklije, mora da sad zadovoljno trljaju ruke i u potaji stisnutih figa navijaju da pokleknemo pred zapadnim pritiscima. Tko bi normalan, na kraju krajeva, propustio priliku da se odvoji od ovakve Srbije, pune svakojakih anđelkovića, kad bi mu se ista ukazala.
A mi ostali, koji nismo te sreće - hoćemo li preživeti, kakva nam je perspektiva, da li će eventualno braća Rusi zaleći za našu stvar (a mi zauzvrat naleći na njihovu)? Požuri, Dragomire, snesi više tu jebenu završnu reč bez koje nam životi ne bi imali smisla:“Predstojeća rezolucija o Srebrenici je test naše spremnosti na bezuslovnu kapitulaciju. Ako je ‘potpišemo’ nema više Srpstva. Ono će ubrzo biti svedeno na sakato srbijanstvo. Znači, nemamo kud. Moramo da se odupremo i aktivno je odbijemo. Inače nismo dostojni ni svojih predaka, ni srpskog imena. Tim pre što naš otpor ne bi predstavljao samoubistvo. Svet se već dosta promenio. Rusija, Kina i mnoge druge države izašle su na crtu evroatlantskim globalnim agresorima i spremne su da nam pomognu. Ali niko neće biti veći Srbin od Srba. Zbog toga se od nas očekuje da kleknemo pred rezolucijom o Srebrenici i umesto da zatražimo rusku i kinesku podršku za njeno blokiranje u OUN - te sile zamolimo da joj se ne protive. Tako bi naši neprijatelji postigli perverzan rezultat: ubistvo Srpstva rukama Srba! Našim potencijalnim saveznicima bi jedino ostalo da sa prezirom to posmatraju!”
Nije najstrašnije što ćemo se samoubiti, već što će nas Rusi prezreti, čak i tako posthumne. A ako nas Rusi prezru, onda i bolje da budemo mrtvi. Kome bi još moglo biti do takvog života?!
Nema komentara:
Objavi komentar