Univerzitetu se ne piše dobro - ako je suditi prema „šuškanjima" u Vladi TK. „Šuškanja" podrazumijevaju razmatranje smanjenja plata nastavnom osoblju (profesorima i asistentima) u vidu ukidanja dodatnih sati na Univerzitetu.
U posljednjih šest godina, napomenimo, plata svim zaposlenim na Univerzitetu se smanjila četiri puta: prvo smanjenje je bilo uvođenje poreza na prihode koje je za otprilike 10% umanjilo iznos na platnim listama uposlenim. Drugo smanjenje plate se desilo kad je u prvi mah plata umanjena za 2% a treće nekoliko mjeseci kasnije kada je na to smanjenje došlo dodatnih 5%. Uz to, naknada za topli obrok je umanjena za 20-25% što se može okarakterisati kao četvrto smanjenje primanja. Prosječan zaposlenik je tako izgubio oko 200 KM mjesečno samo u ovih šest godina a cijene i troškovi života se shodno tome nisu smanjile. Naprotiv.
Međutim, to nije sve. Asistenti i profesori više ne mogu držati nikakve prekovremene časove na Univerzitetu jer je Vlada TK od pretprošle godine strogo naredila da se u slučaju dodatnih sati raspisuju konkursi za nove ljude. To je u teoriji trebalo da znači smanjenje broja nezaposlenih i otvaranje prostora za nove ljude. U praksi je to značilo uglavnom zapošljavanje stranačkih poslušnika, dojučerašnjih partijskih poltrona i onih s kojima niko nije znao šta da radi a dugovao im je „uslugu". Činjenica je da većina „stručnjaka iz prakse" i „asistenata-saradnika" koja je na ovaj način došla na Univerzitet radi na drugim, obično budžetskim pozicijama (te uživaju pristojne plate) na Univerzitet dođu po još jednu, doduše manju, ali dodatnu apanažu. Univerzitet, nadalje, nema slobodu niti da svoje uposlenike finansijski subvencionira u njihovoj nakani da napreduju u viša akademska zvanja jer „novca u Fondu za stipendiranje nema". Iako je Univerzitet profitabilna ustanova koja godišnje donese u prosjeku 4 miliona maraka u kasu Tuzlanskog kantona (i to kad se odbiju rashodi), kada se te iste pare zatraže nazad za usavršavanje zaposlenika onda ih – nema. Isto tako nema ih ni za unapređenje kvaliteta školovanja nego često studenti i profesori kroz projekte i vlastiti rad zarade za novi projektor, računar ili slično koji ostaje da služi studentima i profesorima na Univerzitetu.
Ironija situacije jeste da su protagonisti cijele priče zastupnici u skupštinskim klupama TK koji su dobrim dijelom uposlenici Univerziteta u Tuzli. Laiku se može učiniti da oni plemenito „sami sebi smanjuju plate u skladu sa finansijskom krizom". Boljem poznavaocu situacije jasno je da se radi o ljudima koji su svoje doktorate odbranili davno često ne plaćajući ni feninga iz vlastitih džepova i koji se svakako „namire" iz drugih izvora poput upravnih, nadzornih i drugih odbora gdje tako zdušno rade jedan sat mjesečno za 250 KM.
Njima Univerzitet i ne treba jer se vode onom starom „poslije mene potop".
Nema komentara:
Objavi komentar