Kako Džordž Soroš tera EU da uđe u rat sa Rusijom

Posle invazije na Ukrajinu u 2014, Rusija Vladimira Putina uputila je fundamentalni izazov vrednostima i principima na kojima je izgrađena Evropska unija kao i pravnom sistemu koji je održavao mir u Evropi od 1945. godine. Ni evropski lideri ni građani Evrope nisu sasvim svesni razmera ovog problema a još manje znaju kako da se prema njemu postave.

Putinov režim zasnovan je na gruboj sili, koja se manifestuje pritiscima unutar državnih granica i agesijom van njih. Međutim, bio je sposoban da stekne taktičku prednost – barem ako gledamo kratkoročno – nad EU i SAD, koje su odlučne da izbegnu svaku vrstu vojne konfrontacije.

Kršeći ugovorne obaveze, Rusija je anektirala Krim i uspostavila separatističke enklave na istoku Ukrajine. Kad se prošlog leta pojavila mogućnost da ukrajinska vlada pobedi u ratu koji je zahvatio Donbas, Putin je naredio invaziju regularnih oružanih snaga Rusije. Pripreme za drugi talas vojnih akcija počele su u novembru, kada je Putin separatistima obezbedio novi priliv vojske u oklopnim kolonama.

Zapad je, nažalost, Ukrajini, koja je u ratu, dao samo načelnu podršku. Podjednako uznemirujuća bila je i stalna neodlučnost međunarodnih lidera da pruže finansijsku podršku Ukrajini uprkos ogromnom pritisku na njene devizne rezerve i na sveobuhvatni finansijski krah, kroz koji prolazi. Kao rezultat toga, i sama pretnja (ruskom) vojnom akcijom može biti dovoljna da dovede do ekonomskog kolapsa Ukrajine.

Putin izgleda blagonaklono gleda na velike pogodbe, kao što bi, na primer, bila pomoć Rusije u borbi protiv Islamske države. To bi mogla da uradi tako što, u zamenu za američki pristanak da Rusija kontroliše takozvano „rusko dvorište“, više ne bi slala sisteme S-300 Siriji, čime onemogućuje američku dominaciju u vazduhu. Ako bi američki predsednik Barak Obama prihvatio takav dogovor, bila bi potkopana cela struktura međunarodnih odnosa, i to u korist onih koji koriste silu. To bi bila tragična greška sa dalekosežnim geopolitičkim posledicama.

RUSIJA JE NAPALA EVROPSKE VREDNOSTI

Kolaps Ukrajine bi bio ogroman gubitak za NATO, a time indirektno i za EU i SAD. Pobednička Rusija bi predstavljala potencijalnu pretnju baltičkim državama, u kojima živi veliki broj etničkih Rusa. Umesto podrške Ukrajini, NATO bi morao da se brani na sopstvenoj zemlji, izlažući i EU i SAD opasnosti koju su se toliko trudile da izbegnu. Reč je o opasnosti od vojne konfrontacije sa Rusijom.

Pretnja političkoj koheziji unutar EU još je veća nego rizik od vojnog sukoba. Kriza evra je transformisala uniju suverenih država, koje su pristale da žrtvuju jedan deo nezavisnosti za zajedničko dobro, u asocijaciju kreditora i njihovih dužnika, gde se ovi drugi stalno trude da ispune uslove koje im prvi postavljaju.

Ova nova EU nije ni ravnopravna niti dobrovoljna. Ustvari, za mnoge mlade ljude u dužničkim zemljama EU izgleda kao strani izrabljivač. Oko 30 odsto nedavno izabranog Evropskog parlamenta sledi antievropsku platformu.

Ovakva unutrašnja slabost dozvolila je Putinovoj Rusiji – čiji sistem je sve samo ne privlačan – da se pojavi kao potencijalni rival EU. Mađarski premijer Viktor Orban je otišao toliko daleko da citira Putina kao svog uzora, a daleko od toga da je jedini.

Evropski lideri i sami Evropljani kao da ne prepoznaju da je ruska agresija na Ukrajinu zapravo indirektni napad na EU i njene principe. Trebalo bi da bude jasno da je neprikladno da zemlju (ili asocijaciju zemalja) koja je u ratu teramo da sprovodi mere štednje, što EU nastavlja da radi. Sva raspoloživa sredstva bi trebalo da budu stavljena na sto u slučaju ratu, čak i ako to zahteva povećanje budžetskog deficita.

Evropa ima sreće da se nemačka kancelarka Angela Merkel ponaša kao pravi Evropljanin kada se suočava sa pretnjom Rusije. Kao najveći zagovonik sankcija, bila je odlučnija da po ovom pitanju prkosi nemačkom javnom mnjenju i poslovnim interesima više nego po bilo kom drugom.

Ali Nemačka je takođe glavni zagovornik mera štednje i Merkelova bi trebalo da razume kontradikciju između ove dve pozicije. Sankcije protiv Rusije su neophodne, ali one ne mogu ići bez posledica. Evropske ekonomije, uključujući i nemačku, ispaštaju usled negativnog efekta koji sankcije imaju na već postojeće probleme sa deflacijom i recesijom. Sa druge strane, ako se pomogne Ukrajini da se odbrani od ruske agresije, to će imati stimulišući efekat kako na Ukrajinu, tako i na Evropu.

DAJTE PARE KIJEVU, ON BRANI EVROPU
Članice EU su u ratu, i tako i treba da se ponašaju. To zahteva modifikaciju njihove privrženosti merama štednje i uviđanje da im je bolje danas da pomognu Ukrajini da se odbrani nego da se nadaju da neće sutra morati da brane i samu EU.

Ukrajini treba odmah injekcija od, recimo, 20 milijardi dolara, uz obećanje da će, ako zatreba, stići još, sve kako bi se sprečio finansijski kolaps. MMF bi mogao da pruži ova sredstva, kao što je već činio, ako bi EU obećala da će ispuniti uslove koje on zahteva. Realni troškovi će ostati pod kontrolom MMF kao garant implementacije dugoročnih strukturnih reformi.

U Ukrajini više nema faktora koji rade u korist EU: novoizabrani lideri su odlučni da isprave greške prethodnih vlada po pitanju korupcije, lošeg menadžmenta i raznih zloupotreba. Oni već imaju detaljnu strategiju za smanjenje potrošnje gasa u domaćinstvima za više od polovine sa ciljem da se razbije korumpirani gasni monopol Naftogasa i da se stavi tačka na ukrajinsku zavisnost od ruskih energenata.

„Nova Ukrajina“ je čvrsto proevropski orijentisana i spremna je da, braneći sebe, brani i Evropu. Ali njeni neprijatelji – ne samo Putinova Rusija već i sopstvena birokrtija i finansijski oligarsi – opasan su neprijatelj, koga ona ne može da porazi sama. Pomoć Ukrajini u 2015. godini i posle toga je najisplativija investicija koju EU može da ostvari. To bi moglo čak i da pomogne EU da povrati duh jedinstva i zajedničkog blagostanja, koji je vodio njenom stvaranju. Rečju, spasavajući Ukrajinu, Evropska unija bi mogla da spasi sebe.